KRISTALI KROZ BIBLIJU
Blog

KRISTALI KROZ BIBLIJU

Do sada smo se upoznali sa kratkom istorijom kristala i kristaloterapije, njihove upotrebe kroz ljudsku civilizaciju od njenog postanka do danas. Kristali i minerali su posmatrani na različite načine. Za nekoga je to samo kamen koji se razlikuje po svom obliku, tvrdoći i predstavlja samo puku materiju, kao obeležje materijalnog sveta, dok za druge to predstavlja kristal koji ima svoj duhovni karakter, za treće je on živo biće koje ima svoju svest, za četvrte je to forma koja ima isceliteljske moći i tako redom.

Sva ova gledišta su tačna, ali ni jedno nije potpuno, upravo zato što kristali i jesu spoj svih karakteristika i stanovišta razvijanih kroz ljudsku svest, od postanja ljudske vrste do danas. Izučavajući religijski aspekt i spoznajući da je materija, kao i sam čovek predmet Božije promisli spasenja i preobraženja, možemo reći da kristal simbol duhovnog rasta, razvoja i promene. Isto kao što je ljudsko biće sazdano po planu Božijem, tako je i sve na Zemlji sazdano iz istog plana, napravljeno da se prožima i teži jedinstvu. Iz ovog aspekta možemo govoriti o tome da kristal preuzima analogiju ličnosti, kao element sjedinjavanja sa Bogom.

U Bibliji se kristali spominju kako u direktnom, tako i u simboličkom značenju. Direktno pominjanje kristala nalazi se u knjizi Izlazak, gde se imenuje 12 dragulja za imena izraelskih plemena.

Bog je zapovedio Mojsiju (2. Mojsijeva 28:17-20) da napravi zaštitni prsluk-oklop za Prvosveštenika Arona, koji je na sebi nosio 12 kristala: Sardoniks, Topaz, Smaragd, Rubin, Safir, Dijamant, Opal, Ahat, Ametist, Hrisolit, Oniks i Jaspis.

’’ I udari po njemu drago kamenje, u četiri reda neka bude kamenje. U prvom redu: sardoniks, topaz i smaragd;

A u drugom redu: karbunkul, safir i dijamant;

A u trećem redu; ligur i ahat i ametist;

A u četvrtom redu: hrisolit, onih i jaspis; neka budu ukovani u zlato u svom redu.

I tih kamena s imenima sinova Izrailjevih biće dvanaest po imenima njihovim, da budu rezani kao pečat, svaki sa svojim imenom, za dvanaest plemena.

Zatim uzmi dva draga kamena oniksa i u njih ureži imena Izraelovih sinova:

šest njihovih imena na jednome dragom kamenu, a preostalih šest imena na drugome dragom kamenu, prema njihovu rođenju.

Kao što rezbar dragulja urezuje pečate na prstene, tako ti ureži imena Izraelovih sinova.’’

Po rečima judejskog istoričara Josifa Flavija (I. vek), ovo kamenje je posedovalo čudesno svojstvo prenošenja Božje volje tokom pravosudnih postupaka i služilo kao dokaz prisustva Božjeg prilikom prinošenja žrtve. Služilo je kao prenosnik Božanske energije i simbolizovalo duhovne osobine Boga. U srednjevekovnom jevrejskom predanju o rodovima Izraela, kamenje, kao element naprsnika, u vidu “rodovskih dragulja” nosilo je zodijačku simboliku, o čemu ću govoriti u jednom od tekstova.

U Starom Zavetu, takođe imamo i viđenje proroka Jezekilja o prestolu Gospodnjem, koji poredi sa safirom (Jez. 1.26) kao i Mojsijev opis ’’mesta boravka Boga Izrailjeva’’ na gori Sinajskoj, gde se kaže

“I vidješe Boga Izrailjeva, i pod nogama njegovijem kao djelo od kamena safira i kao nebo kad je vedro”. (Izlazak 24.10).

Ovde se kao osnovni kamen uzima safir, kamen tamno plave boje, čija simbolika je istina, tajna i znanja iz viših sfera. Оvakva simbolika je u potpunosti u skladu sa starozavetnim doživljajem Boga.

Arhangel Gavril, Božiji glasnik, poznat po nagoveštenju Bogorodici, koji i prenosi obavesti od Boga, u ruci mu je glasnički štap ili ljiljan, a ponekad i upaljena svetiljka ili ogledalo od zelenog jaspisa na kojem su ispisane Božje reči.

Delovi Božjeg slavnog nebeskog grada, Novog Jeruzalema, biće sagrađeni od kristala. U Bibliji piše:

′′Sav u slavi Božjoj, blistav poput dragoga kamena, kamena sličnog kristalnom jaspisu. … Zidine su gradske sagrađene od jaspisa, a sam grad od čistoga zlata, sličnog čistom staklu. Temelji su gradskih zidina urešeni svakovrsnim dragim kamenjem: prvi je temelj od jaspisa, drugi od safira, treći od kalcedona, četvrti od smaragda, peti od sardoniksa, šesti od sarda, sedmi od krizolita, osmi od berila, deveti od topaza, deseti od krizopraza, jedanaesti od hijacinta, dvanaesti od ametista.′′ (Оtkr. 21.11).

U to vreme jaspis je uvek predstavljan kao zeleni kamen, pa je verovatno da se i žad ili nefrit mogao naći umesto samog jaspisa, ako posmatramo izgled kristala. Sardoniks je predstavljan nijansama crvene boje ka narandžastoj, pa se i tu može kalkulisati o crvenom jaspisu ili karneolu, a ne samo o sardoniksu. Izučavajući Novi Zavet dolazi se do zaključka da zelena boja simbolizuje Boga koji predstavlja izvor večnog života, dok je crvena boja kristala simbolički predstavljala žrtvu.

Posmatrajući naprsnik Aronov i temelje novog Jerusalima, simbolički se primećuje jedinstvo Novog i Starog Zaveta o čemu je dosta pisao Andrej Kesarijski. Vodeći se njegovim zapažanjima i sama sam krenula u izučavanje ove teme, tako da ne možemo zanemariti ni činjenicu da su svi kristali koji su predstavljali temelje grada u stvari simbolizovali 12 apostola, te su svi ovi kristali lako uporedivi sa imenima apostola i sa njihovim duhovnim vrlinama, o čemu ću pisati nešto kasnije. Pritom, sveti Andrej naglašava da “ukazivanjem na pojedine vrline svakog apostola, mi ne odbacujemo njihovu opštost i jedinstvo, već želimo da razotkrijemo njihove potpune osobine, koje ih međusobno povezuju kao lanac”.

Ako bismo temelje grada posmatrali kao same osobine Boga i one bi bile opisive kroz simboliku kristala kao što su:

jaspis — iskupljenje grehova,

safir — dušu,

kalcedon — stremljenje ka istini,

smaragd — dobrotu,

sardoniks — silu duhovnog života,

sard — spremnost na žrtvu,

krizolit — božanstvenu lepotu,

beril — smirenje,

topaz — čestitost,

hrizopras — nepodložnost grehu,

hijacint — carsko dostojanstvo i

ametist — savršenstvo.

Istovremeno, životni put čoveka ispunjen njegovim sazrevanjem, oblikovanjem, promenama njegovih životnih uslova, njegovih shvatanja i učenja, a sve u cilju dostizanja visokog duhovnog nivoa, uporediv je sa kristalom koji na svom putu do dragog kamena doživi niz transformacija oblika, finoće, ispoliranosti kako bismo na kraju uvideli svu njegovu lepotu.

Centralni prostor crkve, oltar, najčešće je ukrašavan upravo dragim kamenjem, kao najfinijim i najsavršenijim oblikom kristala. Sva molitvena dešavanja vezana su za oltar i on predstavlja centar okupljanja unutar građevine. Ognjište, u starim vremenima, takođe je zauzimalo centralni prostor u domaćinstvu i bilo je sazdano od kamenih struktura. Na ovom mestu okupljala se porodica, prenošena su znanja, vaspitavane su nove generacije. Ako posmatramo ovaj fenomen, dolazimo do jedne važne osobine kristala, a to je njihova pomoć u okupljanju oko centra. Ukoliko to radimo kroz kristaloterapiju, okupljanje oko centra u energetskom smislu naziva se celovitost, a proces kojim se do toga dolazi je isceljenje.

Suština svakog ljudskog bića jeste otkrivanje Božanskog u sebi, kako bi se sjedinio sa svojom prirodom, postao i ostao celovit, povezan sa sobom i svime oko sebe. Iz ovoga možemo i zaključiti zašto su nam kristali neophodni tokom svakodnevnog života, kao svakodnevni podsetnik na našu osobenost, posebnost i opštost, jer smo ovaj trojaki spoj samo u varijacijama u zavisnosti od toga šta nam danas zamagljuje unutrašnji vid.

U nastavku pisaću o kamenju pomenutom u tekstu…

Ljiljana Filipović

Podelite:
  • 1
  •  
  •  

Možda vas interesuje još i...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *