DEPRESIJA - Od lične noći do lične moći
Blog

DEPRESIJA – Od lične noći do lične moći

Vraćam se kući nakon održanog predavanja. Kao i svaki put, kada putujem autobusom zimi, hvatam dnevnu svetlost kako bih pročitala nekoliko stranica knjige. Napolju se lagano spušta sumrak i više ne mogu jasno da razaznam slova, a vozač i ovaj put, kao i svaki put do sada, voli svoje putnike da vozi u mraku. Svetiljke iznad sedišta retko kada rade, a valjda se pretpostavlja da put od 2 sata vožnje treba da provedeš u spavanju ili uz osvetljen ekran mobilnog telefona. Ne spavam, razmišljam i oko mene je mrak. Napolju je mrak. Prolazimo kroz neke predele, ali je nemoguće videti ih zbog crnila koje je svuda unaokolo.

Valjda sam malo zadremala, neko kočenje i nastavak puta. Pogled kroz prozor i prizor koji nestvarno izgleda. Potpuno sam obuzeta ovom slikom neba, vadim telefon iz torbe i pokušavam da fotografišem iz autobusa, da probam zabeležiti ovaj prizor. Da zaustavim ovaj trenutak, jer važan je, važan je zbog onoga što sobom nosi. Tog trena, dok gledam u to čudo nebesko, shvatam po prvi put kako jedna bolest može izgledati slikom prirode data. Opijena ovim saznanjem za koje ne znam ni odakle je došlo, verovatno sam ljudima u autobusu šašavo izgledala zagledajući gore, pa dole, okrećući se i besomučno škljocajući telefonom. Da, u potpunosti ono što vidim jeste DEPRESIJA.

Tamni i gusti oblaci svijaju se sa svih strana, pokušavajući da ukrote i osvoje nebo, menjajući svoj oblik i pritežući najstrašnije, neumoljivo i surovo. Nebo iznad, neobično plavo, plavo – a napolju noć, plavo kao u sred letnjeg dana. U daljini se vidi još neko svetlo ispod oblaka, kao da na tom delu ispod nebo gori, kao da ispod svega toga obitava Sunce, željno da svetlošću svojom rastera tu tamu. Dok posmatram prizor udara me, poput snažne pesnice u stomak, osećaj da se ovako sasvim sigurno moraju osećati i ljudi koji od depresije pate. Sasvim sigurno…

DEPRESIJA - Od lične noći do lične moći
Fotografija napravljena iz autobusa

Pomnije posmatram ovu neobičnu pojavu, koja mi priča. Priča mi o tamnim oblacima ljudskih obaveza, koji pritiskaju i guše, nagomilavaju se, ne vodeći računa ni o čemu, do o sebi samima. Treba im prostor, veliki, veći, najveći, jer teški su i gusti. Sve ono što se svakodnevno nosi kao obaveze sa kojima se sve teže izlazi na kraj, sva ona očekivanja koja se moraju ispuniti, zadovoljavanje tuđih potreba i pritisak svakodnevice koji postaje neizdrživ. Tuge što odavno se nose i sve neisplakane suze. Poznato zar ne? I to nije jedan dan, mesec ili dva. Taj proces traje, traje toliko dugo da nebo više nije vidljivo, da sunce više nema mesto da se probije. Tada na scenu stupa ta velika LIČNA NOĆ – DEPRESIJA. Potpuno neprimetno, iz tog mraka pomaljaju se tamne senke koje guše. Senke koje okove počinju stavljati na noge, ruke, kako bi lakše do vrata došle da glavu ukrote. Jer… ukroćena glava ne podiže se lako, da Nebo i Sunce proba videti.

Za to vreme, gore iznad, beskrajnu igru Sunce, Nebo i Mesec igraju. Deo po deo oblaka tamnih skidaju, transformišu, oblik im menjaju ne bi li do obuzdane glave došli, da oči te uspavane mogu videti ih. Da mogu videti dan i lepotu koja iza oblaka krije se. Da samo jednom gore pogledaju i okove sa vrata skinu, a posle će i ostali polako spadati sami. Mole i cvile, bore se svetlošću svojom da crnilo slome, da se sa onom svetlošću duše ljudske spoje kako bi rasterali oblake sasvim. A kako je samo malo potrebno, potrebno da veruju, da iza oblaka tih svetlost se krije, da Sunce iznutra nije ugaslo, već ga gase sami.

A veri su potrebna krila, krila koja bi joj vetar dala makar i olujni, da oblake tamne rastera. Veri koja iz srca i duše dolazi, kojoj udah snagu daje, udah koji okove kida. Ali.. teško je crnilo udisati, crnilo koje Sunce ljudsko u stomaku gasi i dušu u crnilo i ništavilo svija. I dok telo pati, jer ovo priroda njegova nije, senka se nad svest navlači i traži svoje. Tada noć vlada, lična noć koja nemani svoje pušta da bez kontrole pustoše.  Strah od vlastite duše nadjačava i oči se gase, nemoćne da svetlo i put vide. I telo i duša cvile, u vapaju za onim što nekada bejahu.

E tada, baš tada, ljudska duša se povlači pred senkama i nemanima strašnim, da sagleda snage svoje i strategiju napravi. Tada pokušava pomoć naći, da ojača i snagu povrati, da udah makar i crnila napravi. Udah koji okove kida. Spremna na svoj poslednji udah, pogledaće još jednom crnilo i senke i uz bolan krik koji noć para, udahnuće svo crnilo. Udahnuće i sve senke i nemani, strahove i boli, jer sve joj to snagu može dati, shvatiti da sve je deo nje i da samo uspavano u njoj ležalo je i čekalo trenutak kada će na scenu izaći. Shvativši ovo i udahnuvši u ropcu, u boli koju ovaj udah pravi, podići će telo glavu svoju, da prostora više za njega napravi i tek tada ugledaće sitnu plavetnu mrlju iza oblaka tih. Ugledaće i Sunce iza, koje podršku daje. Tek kada duša prihvati sebe i shvati da sebi najvažnija je i u samrtnom ropcu crnilo udahne, tek tada veru u Sunce i Nebo vraća. Sunce iza oblaka pronaći će onu malenu nit koja tinja u utrobi ljudskoj čekajući trenutak da se sa velikim Suncem spoji. Shvatiće ljudsko biće svoju moć i ponovo poverovati da iza tame svetlo je i vratiće mu se vera. Vera koja vetar ima da oblake rastera i sunčani dan donese. A tama, tama će uvek prisutna biti, samo više ovladati nemoćna je, jer duša je shvatila ko je, šta je i da sve njeno je. I tama i svetlo. I odluči da u svetlu bude, jer tamo je moć njena, LIČNA MOĆ.

Ljiljana Filipović

O energijama centara i njihovom uticaju na depresivna stanja, kao i isceljenju istih pisaću u nastavku.

Podelite:
  •  
  •  
  •  

Možda vas interesuje još i...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *